Kad smo već kod naše današnje kolumne, šta je s jučerašnjom? Pretpostavljam da su, dok su čitali našu jučerašnju kolumnu, neprejebivci pomislili: „Vidi matorog lažova. Piše da njegova famozna pisanija nemaju mnogo veze s politikom, pogotovo ne s dnevnom, pa čak ni s političkom filozofijom, da su ta pisanija - koja mu posluže i kao građa za romane - novinski ogledi iz filozofije i teologije istorije, koje se - svaka na svoj način - bave istraživanjem skrivenih (previđenih, zaboravljenih) uzroka koji su zakonomerno doveli do nekog sranja u sadašnjosti.“
„Tako piše (laže)“ - misle neprejebivci - „a ovamo, nema kolumne u kojoj nadugačko i naširoko ne piše o politici i političarima.“ Tako neprejebivci misle i na društvenim mrežama promptno objavljuju da su me „provalili“, „lajkovi“ samo pljušte. Ali to je tome tako: „provaljivanje“ očiglednih i neskrivenih stvari je veoma stari srpski zanat.
Tačno je: famozne kolumne su vaistinu „bremenite“ politikom i političarima, ali to je samo zato što predmeta mojih famoznih istraživanja - mutnih istorijskih Marice iz kojih proizilaze raznovrsna sranja - naprosto nema bez politike i političara. Politika i političari pokreću (i usmeravaju) tokove stvari, da ne kažem baš sranja.
Ali hajde sad da zavirimo ispod politike i političara i da se zapitamo da li su politika i političari isključivi krivci za sranja koja proizilaze iz njihovih politika. Delimično da. Politika i političari, kako rekosmo, pokreću i usmeravaju tokove stvari, ali oni nisu uzrok tih tokova. Ne stvaraju ih, nego im idu niz dlaku. Svi će vam, političari - naročito populistički, naročito srpski - reći da „osluškuju glas naroda“ i da je „narodna volja za njih Sveto pismo“ (Dačić), ali ako zavirimo malo dublje pod politiku i političare, videćemo da su politike i političari puke marionete narodnih težnji (naravno vekovnih) i da igraju kako narodni bubanj kaže.
Nema se ništa zameriti onima (legion im je ime) koji ne uviđaju da je Visoko Carstvije neizbežna posledica ubilačkog zaustavljanja pokušaja restarta i reseta Srbom i restauracije Ćosićeve seljačke politike - treba za to poveliki napor, a nije ni građanska obaveza - ali bilo bi dobro da i takvima dođe iz dupeta u glavu da je to što plebiscitarno (94%) nisu hteli reforme, institucionalizaciju i deburazerizaciju Srbije, posredno - preko dimuvira i Male Krsne - dovelo do toga da sad neće Vučića.
Još bi bolje bilo da se takvi ne pačaju u politiku - osim, naravno, kao simpatizeri ove ili one stranke i glasači - a poslednjih desetak godina upravo se takvi najviše pačaju u politku. Što Vučiću samo produžava rok trajanja, jer ne biva - niti je ikad bivalo - da u bilo kojoj disciplini amateri, ma kolike duše od ljudi bili, pobede profesionalce, kakve god oni rđe mogli biti.
A pogotovo ne biva da amateri pobede profesionalca njegovim najjačim oružjem, nacionalizmom i populizmom (do pre neku deceniju reklo bi se: marksizmom, lenjinizmom).